Уторак, Јун 10, 2008
Моје море...
Мој живот је одувек изгледао као брод на немирном мору... И мада живети није било лако, никада нисам пожелела мирније море за своје пловидбе... али увек сам се молила Морнару да мој брод доведе до Његове луке, ма како јаке биле буре, ма како страшни таласи претили...
Сећам се себе од пре пар година- у тешким моментима нисам могла да разумем како то да треба да будемо захвални Богу за све, чак и за тешкоће кроз које пролазимо. Али била сам захвална, делом због тога јер сам се плашила чак и да се усудим да помислим да не будем, а великим делом и због неке необјашњиве Љубави коју сам осећала дубоко у свом срцу. (Сада ми није сасвим јасно, али можда су се та два разлога негде и додиривала, можда никада и нису била тако грубо одвојена. У том светлу гледано, можда сам се плашила да ако се усудим да будем незахвална, да ће та необјашњива Љубав избледети у мом срцу...)
Данас је другачије. У свакој тешкоћи кроз коју пролазим, или кроз коју пролази неко мени близак, трудим се да дам своје срце и сву своју љубав. Чак и кад пуно пута осећам да немам више шта да дам, да ми је срце само хладна, камена ствар, чак и најмања жеља да пружим мало љубави ствара потресе у том каменом срцу... и ти ме потреси срца мењају, испуњујући ову хладну, камену ствар толиком љубављу колику нисам способна ни примити... и она ме заболи. Љубав заиста може повредити срце од камена.
Све се у животу дешава са разлогом. Понекад се треба само мало дубље загледати у догађаје да би се видео смисао.
Данас сам захвална Богу за сваки свој пад... јер сам била способна научити да поново устанем...
за сваки пут када сам поред себе имала неког у невољи... јер сам тако могла покушати да помогнем и да се молим...
за сваки пут када сам поред себе имала радосне људе... јер сам тако могла да се радујем са њима...
за сваки пут када сам се осећала усамљеном... јер сам тада схватала да треба чинити да се други тако не осећају...
за сваки пут када је неко кога сам волела отишао... јер сам тада имала прилику да научим да волим вечно...
за сваки пут када моја љубав није била узвраћена... јер тада сам имала шансу да волим безусловно...
за сваки пут када сам била повређена... јер сам тако имала шансу да опростим и молим за опроштај...
Данас сам заиста захвалана на свему томе, и још више... јер у свему видим Његову Љубав, којом води мој брод до Своје луке, кроз олује и патње...
Milice, kao da sam ja pisala ove reci. prepisala si moje misli, moja osecanja, moju dusu. Valjda covek mora da prezivi mnoge stvari da bi ovako zborio. Da, razumem od reci do reci. Pozdrav!
Comment by
Pinokio
(06/10/2008 08:13)
Milice, mozda se i sretnemo negde na tim putovanjima. Ustraj, jer iskrana ona u nama govori nam kako je kada se vratimo kuci svojoj pravoj, bez granica.... Pozdrav!
Comment by
Baladasevic
(06/10/2008 08:57)