...
Вукао се један дан...
Вукла сам га за собом, идући за шољицом кафе коју од јутрос никако да скувам, за почетком који никако да нађем.
Јутрос
је над Београдом свануо сумрак, дан тмуран и ветровит. Кроз облак дима
од топлане поглед ми је путовао као кроз време, до места где би се
сусрео са прекинутом причом, са почетком овог дугог низа дана без
облика, или бар са крајем оних некад уобличених...
У потрази за почетком некад се мора кренути од краја.
један дан...
"Сањала сам ноћас да ме нема..."
Дан се вукао, као што су се вукли и ови пре њега. Гледала сам у зид као да је тамо негде записан одговор... Зашто невоља никад не иде сама? Зашто кад ти треба било ко обично нема нигде никог? Звонио је телефон... пустила сам га да звони...
На очи су ми нападали сметови сна, па ми се и поглед замутио. Једно око гледало је мало на другу страну. У овом дугом низу дана у коме не морам ништа, знала сам да данас морам написати и потпусати пријаву, сликати своје уморно лице са оним једним оком које гледа негде на страну... и коначно послати ту глупу пријаву на адресу коју сам могла запамтити, а нисам хтела, па сам је милион пута тражила по различитим маиловима. И дан се тако вукао...
Гледала сам у објектив и шкљоцала. Хтела сам да размишљам о том шкљоцању да не бих размишњала о томе зашто у оном зиду у који сам гледала није било одговора, и у који зид бих требала да гледам да би нашла одговор на то питање. Гледала сам своје лице на малом екрану апарата. Нисам личила на оно што сам мислила да јесам, нисам била оно што сам мислила да ћу бити, нисам замишљала да сам се баш таква вукла са овим даном... нити сам тако замишљала својих 27. Покушала сам да се осмехнем, али је призор био накарадан, као бркови доцртани на нечијем портрету. Зато сам морала мало да лажем, и да исправљам своје лице у компјутеру, пре него што га пошаљем онима који га већ знају али вероватно морају да га стрпају у неку велику фасциклу коју, ако ико икада буде отварао можда помисли `О чему ли је она размишљала кад су је сликали`. Не верујем да ће и за то питање некоме бити потребан зид у који да се загледа.
Звонио је телефон... пустила сам га да звони...
Гледала сам своје очи на монитору... и размишљала како да вратим оно замишљено око које гледа мало на другу страну. Није гледало превише, и сигурно то нико не би приметио сем мене, али мене је то узнемиравало, онолико колико једна савим небитна ствар, глупост, може да се учини огромна и узнемиравајућа, ако се појави у тренутку кад се неприлике нижу једна за другом. То око ми се чинило сетно, ово друго је било свесно. Моје сетно око је гледало у мене тражећи, ишчекујући, а моје свесно око је гледало са прекором.
Звонио је телефон... пустила сам га да звони...
Лежала сам на тепиху. То у мени увек пробуди неки осећај дрскости и слободе...Мама ми је то увек бранила, страховала је за моје нежно здравље. Никад нисам разумела зашто би оно било угрожено на тепиху, и какви ветрови доле дувају... али није ме било ни брига. Сад коначно живим сама и могу да лежим на тепиху кад и колико хоћу. Мало ме понео тај осећај, па сам пожелела да урадим нешто глупо и неочекивано, толико неочекивано да буде потпуно глупо. Помислила сам на цигарете. Запалила бих једну... Мада не знам ни како се оне пуше. Чак ми је и поступак пушења, удисања дима да би се онда одмах затим издахнуо, био толико глуп... савршено глуп за моју потребу да урадим нешто глупо и неочекивано. Лежала сам не тепиху и замишљала дим који се у танком пламену заводљиво умотава око мојих прстију. Слушала сам своје дисање и замишљала бели дим на путу од мојих усана, до плућа и назад. Замишљала сам пуцкетање цигаре која догорева, и мој поглед иза дима и сметова сна.. са једним оком мало више замишњеним...
Звонио је телефон. Читавог дана сам очекивала да ће један позив све рештити, да ће ме нечији глас утешити и да ћу се коначно осетити својом, ни мало заробљеном у овом дану који се вукао. Једино ми није било јасно зашто се не јављам на телефон. Да ли човек несвесно окреће леђа људима онда када су му најпотребнији, да ли одбија помоћ која је ка њему кренула... или је и то нејављање на телефон допуњавало онај мој искрвљени осећај слободе и дрскости.
Са цигаретама сам завршила пре него што сам и почела. Било је бесмислено сићи у продавницу и купити их, не бих знала ни под којим именом да их тражим, које паковање и која боја... А и глупост удисања белог дима да би се одмах затим издахнуо превазишла је ону потребу да урадим нешто глупо и неочекивано. Тако сам престала да размишљам о цигаретама и наставила да лежим на тепиху. Гледала сам у зид. На месту на коме се поглед мој сетног срео срео са погледом свесног ока мислила сам да ћу пронаћи одговоре... Зашто невоља никад не иде сама? Зашто кад ти треба било ко обично нема нигде никог?
Звонио је телефон... пустила сам га да звони... Можда одговор нисам видела од сметова сна...
Моје море...
Два доктора
Посетила је доктора. "Узимај витамине", рекао је "и обавезно ове лекове. Твоје тело је болесно" Посетила је духовника, а он је рекао: "Више молитве, твоја душа је уморна" Следеће недеље осећала се боље и поново је посетила доктора. "Да, заиста ти је боље", рекао је "смањићемо лекове". Посетила је и духовника: "Више молитве..." Кроз неколико дана доктор је рекао: "Настави са лековима и витаминима. Ускоро ћеш моћи све сама" Духовник је рекао "Више молитве... док не увидиш да ништа не можеш сама..." Кроз још неколико дана поново је посетила доктора: "Сада си добро. Престани са лековима, али настави са витаминима док не станеш на ноге" Посетила је и духовника: "Више и више молитве... док не паднеш на колена..." Када је умрла доктор је дошао и рекао: "Мртва је, више ништа не можемо учинити..." Духовник је поручио "Више молитве..."
за све постоји почетак...
Православни блог... ко ће то уопште читати....